Поводом најаве обележавања годишњице трагедије у Новом Саду од стране грађана, председник Србије Александар Вучић недавно је изјавио да ће „одговорни и верујући људи отићи у цркву и запалити свеће, док ће неодговорни изводити сатанистичке и паганске обичаје“ (2). У тој једној реченици сажета је сама срж зла: председник преузима улогу врховног свештеника и изводи јавни егзорцизам, проглашавајући комеморацију жртава за сатанистички ритуал. Изопаченост друштва се не огледа кроз паганске обичаје, већ кроз потпуни губитак осећаја за светост. То је стање у којем се и најдубље трагедије користе као средство за контролу масе. Бол постаје цитат, морални гнев „шер“, а колективна траума тема за интернет дебату – нико више ни не зна шта се заправо десило.

Фотографија са протеста у
Новом Саду - акција "Руке су вам крваве", Трг слободе
Када тринаестогодишњак 3. маја 2023. у Основној школи „Владислав Рибникар“ почини масакр (3), реална питања, као што су: систем менталног здравља, безбедност у школама, култура насиља, доступност оружја – убрзо су замењена шизофреним, потпуно апстрактним теоријама завере које су доводила у питање чак и смрт саме деце! Када се, само дан касније, догоди и масакр у околини Младеновца, две одвојене, ужасавајуће трагедије стапају се у једну велику теорију. Уместо одговорности државе и институција, покреће се хајка на невидљиве силе. И ту, управо ту почиње право зло: трагедија се претвара у мит.
Убрзо након масакра, малолетни починилац је добио своју фан-групу и постао икона, несхваћени геније и жртва, не само система и друштва, већ и самих демонских сила. Тако зло више није било порицано; оно је било слављено. Протести су угушени, а на сцену су ступиле нове теорије које нам пласирају сада неки други.
Механизам порицања успостављен након Рибникара, поновио се са готово математичком прецизношћу, након обрушавања надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024, када је погинуло шеснаесторо људи. Између та два догађаја стоји видљива разлика: масакр је одраз трулежи система који се обрушио на читаво друштво. Обрушавање надстрешнице је систем који се урушио сам у себе. И овде су питања о корупцији система и одговорности институција затрпана фантастичним наративима: „диверзија“, „саботажа“, увод у „обојену револуцију“. Одмах након првих студентских протеста створен је континуитет параноје. „Црвене руке“ проглашене су симболом тајне службе, наводно виђене и током масакра у Рибникару.

Фотографија
са протеста у Београду поводом обрушавања надстрешнице у Новом Саду
Најјезивије
од свега, годину дана од обрушавања надстрешнице и даље немамо јасне одговоре
на основна питања, нити се види објективно разрешење злочина. Уместо истраге,
водила се полемика о Сајму књига, а уместо одговорности, добили смо нове
теорије, рецимо, како је Миша Бачулов неколико минута пре несрећног догађаја
пролазио туда са детонатором. И не само то! Главно питање око највећег државног
проблема, пред саму годишњицу помена на страдале жртве, било је: „Кога јебе
Вујадин Савић?“ Трагедија није разрешена, није чак ни ожаљена – она је замењена
новим надражајима.
Процес
разградње друштва доживео је своју кулминацију када је сам државни врх преузео
улогу главног теоретичара завере. То је тренутак када параноја престаје да буде
симптом болести и постаје државна идеологија. Завереничка свест се више не
толерише; она се производи. Крајња завера није у томе да постоји тајни план,
већ у томе да плана уопште нема. Постоји само аутономна, самоодржива
машинерија, толико моћна да јој више нису потребни ни „владари из сенке“.
После годину дана, иза нас стоје бројне суспензије, откази и претње, поломљене вилице, сузавци и шок-бомбе, па чак и пријаве о употреби „звучног топа“. Испред нас, и даље стоји он – тај исти председник Александар Вучић који, наспрам свега, грађанско неслагање проглашава за ритуално зло.
Колико год нам се захтеви за правдом и одговорношћу институција чинили далеким, нико, али нико нам не сме одузети право на борбу. А човек који се бори за истину спреман је да, чак и у последњим данима постојања света, камоли ове власти, достојанствено на том путу стоји, с правом на наду.

(2) „Вучић: Блокадери ће 1. новембра изводити сатанистичке и паганске обичаје“, Н1, 17. октобар 2025. – Н1 Инфо РС








.jpg)