Sportska manga
Sportska manga (japanski: スポーツ漫画), ponekad zvana i 散pokon, je podžanr japanskih stripova i animacije u kom je fokus sport i takmičarski duh. Sport u anime i manga serijama prisutan je od 1920-ih, ali kao odvojen žanr nastao je pedesetih godina. Popularizovan je 1964. godine, zbog Letnjih olimpijskih igara koje su se te godine održale u Tokiju.
Glavni fokus ovog žanra je prikaz određenog sporta, kako japanskog tako i inostranog,[1] poznatijeg (bejzbol, fudbal, boks, biciklizam), manje popularnog (ulične trke, ritmička gimnastika, stoni tenis, košarka u kolicima) i drugih (bilijar, šogi, madžong, go).[2]
Priče ovog žanra često prate strukturu poznatu kao spokon. Izraz je miks dve reči, „sport“ i „kondžo“ (japanski: 根性, konjō – „petlja“ ili „upornost“).[3] Protagonista takvih priča često ima tragičnu prošlost zbog koje je odlučio da „postane najbolji“ u datom sportu.[3][4] Njegov ili njen trener dobija očinsku ulogu, ili je prikazan kao „trener iz pakla,“ koji je strog ali pošten.[3] Protagonista je takođe često neverovatno talentovan, ali potcenjivan.[5][6][5]
Frederik L. Šot, autor dela Manga! Manga! The World of Japanese Comics, naveo je da se japanski prikaz sporta u stripu razlikuje od zapadnjačkog, po tome što se više fokusira na bušido, odnosno gleda na sport kao na „metaforu ljudskih napora“.[7] Sportske mange se bave prijateljstvom, timskim radom, takmičarskim duhom, upornošću, odlučnošću i nepokolebljivom voljom.[8]
Za prvi sportski anime smatran je kratki animirani film Animal Olympic Games iz 1928. godine.[9] Film je nastao u režiji Jasudžija Murate, i inspirisan je Letnjim olimpijskim igrama koje su te godine održane u Amsterdamu.[6] Film prikazuje zapadnjačke sportove, što će imati veliki uticaj na žanr, kao i Muratin naredni film (Our Baseball Game, 1930) i film Sičija Harade (Baseball in the Forest, 1934).[6]
Sportovi sa zapada prisutni su u Japanu od Meidži perioda,[1] ali dobijaju maha za vreme okupacije Japana kada su američke sile dovele sa sobom bejzbol, boks i rvanje.[3] Tradicionalni japanski sportovi kao što su džudo, karate i kendo su bili zabranjeni jer su bili previše „agresivni“.[10][5] Tu zabranu je 1950. godine ukinuo general Daglas Makartur, pa su shodno tome opet postali popularni i prikazivani u mangama i anime serijama.[5][10]
Za prvu mangu ovog žanra smatra se Igaguri-kun (1952), autora Eičija Fukuja.[10] Popularan sport u tadašnjim mangama je bio bejzbol,[7] i mnoge mangake su strijele da prikažu aspekte sporta koji bi uživo bili teško vidljivi. Sportovi kao što su sumo i rvanje, koji su bili prikazivani na televiziji, iz tih razloga nisu često bili tema žanra.[6]
Žanr je dobio na popularnosti 1964. godine, za vreme Letnjih olimpijskih igara koje su se te godine održale u Tokiju.[1][3][6][11] Takođe, zbog uspeha ženskog odbojkaškog tima, porasla je zainteresovanost za sport i sportske mange među ženama. Prva šodžo manga ovog tipa bila je Attack No. 1, čija je popularnost omogućila da se sportovi kao što su balet i tenis pojave u mangama.[12][13] Šezdesetih godina je takođe došlo do promene strukture u žanru; jonkome i humoristične priče su polako počele da zamenjuju klasičnu spokon strukturu koja ja se više fokusirala na dramatičnost.[3]
Marketing je sedamdesetih godina bio prioritet anime i manga sveta, stoga je bilo bitno da se od serija naprave franšize, i da se na osnovu tih franšiza prodaju igračke.[14] Osamdesetih godina je popularnost žanra znatno opala, te su mnoge sportske mange bile jednokratne priče[14] ili duže serije gde je sport bio sporedna tema.[3]
Ribolov i trka brodovima su devedesetih postali deo žanra, a 2000-ih je porasla popularnost sportskih mangi sa elementima fantastike, kao i priče koje su se fokusirale na go i remi.[14] Spokon je 2010-ih opet dobio na popularnosti zahvaljujući mangama Ping Pong the Animation i Kuroko's Basketball.[15][16]
- 1 2 3 Drazen 2002: str. 118
- ↑ Bryce & Davis 2010: str. 48
- 1 2 3 4 5 6 7 Thompson 2007: str. 346
- ↑ Drazen 2002: str. 119
- 1 2 3 4 Gravett 2004: str. 54
- 1 2 3 4 5 Clements & McCarthy 2015: str. 778
- 1 2 Schodt 1983: str. 81
- ↑ Bryce & Davis 2010: str. 49
- ↑ Clements 2013: str. 79
- 1 2 3 Schodt 1983: str. 79
- ↑ Clements & McCarthy 2015: str. 264
- ↑ Schodt 1983: str. 98
- ↑ Clements & McCarthy 2015: str. 49
- 1 2 3 Clements & McCarthy 2015: str. 779
- ↑ „A Decade of Anime: Favorite Sports Series”. Funimation. 22 December 2019. Arhivirano iz originala na datum 5 February 2020. Pristupljeno 5 February 2020.
- ↑ „The Best Anime of the 2010s”. Thrillist. 3 January 2020. Arhivirano iz originala na datum 5 February 2020. Pristupljeno 5 February 2020.
- Bryce, Mio; Davis, Jason (2010). „An Overview of Manga Genres”. u: Johnson-Woods, Toni. Manga - An Anthology of Global and Cultural Perspectives. str. 34–61. ISBN 978-0826429384.
- Clements, Jonathan (2013). Anime: A History. British Film Institute. str. 42. ISBN 978-1844573905.
- Clements, Jonathan; McCarthy, Helen (2015). The Anime Encyclopedia: 3rd Revised Edition. Stone Bridge Press. ISBN 978-1611720181.
- Drazen, Patrick (2002). Anime Explosion! The What? Why? & Wow! Of Japanese Animation. Stone Bridge Press. str. 118–122. ISBN 978-1-880656-72-3.
- Gravett, Paul (2004). Manga: Sixty Years of Japanese Comics. Harper Design. str. 52–55. ISBN 978-1856693912.
- Thompson, Jason (2007). Manga: The Complete Guide. Del Rey Books. ISBN 978-0345485908.
- Tomoyuki, Omote (2013). „Naruto as a Typical Weekly Magazine Manga”. u: Berndt, Jaqueline; Kümmerling-Meibauer, Bettina. Manga's Cultural Crossroads. str. 163–170. ISBN 978-3-7705-4832-3.
- Schodt, Frederik L. (1983). Manga! Manga! The World of Japanese Comics. Kodansha USA. ISBN 978-1568364766.
